Evo mene nazad! Neki su već pomislili da sam odustao. Ne, taman posla, tek sam počeo. Malo sam uzeo sebi oduška, pripremao mozak, ganjao inspiraciju, malo radio na sajtu i eto proleti sedmica ipo skoro kako ništa ne bacih na ovaj online papir. Vraćam se lagano. U prošlom tekstu završili smo osvrt na predporođajni period, a odavde se vraćamo na postporođajne tegobe i zezancije. Danas vam solim pamet na temu zuba.

Zubi, kalcificirani organi (nisu kosti), koji se nalaze na početku probavnog trakta, u usnoj šupljini. Da, to bi bila štura definicija zuba, a za nas roditelje to je ono malo bjelo čudo što mom djetetu ne da mira. Još ako se izrastanje zuba poklopi sa stomačnim grčevima (kao, naravno, kod nas) onda imate belaj od milion dolara. Boli gore, boli dole, boli sve, dreka vrsika i cika. Kombinacija ove dvije boljke prevazilazi svaku robiju, a da bolje razumijete koliko je to zlo, pokušajte da zamislite dijete koje se istovremeno muči sa grčevima i jedino što ga smiruje jeste da doji. E sad izrastanje zuba u istovremenom pokušaju sa dojenjem je katastrofa epskih razmjera. Jeo bi on jadan da se smiri ali ne moze izbijaju zubi. Niti sisu moze uhvatiti, niti moze vući, balavi, boli i opet vriska i patnja.

Bogu hvala na modernoj medicini! Ja stvarno ne znam kako su naše babe odgajale naše majke?! Nešto nisam siguran de je bilo ovoliko “lijekova” za pojedine probleme u ta doba. Kako li oni ostadoše živi ni sam ne znam. Pazi sad! Nakon nekoliko dana patnje, jer niko od nas ne želi svoje djete šopati kojekakvim glupostima na svako kmekanje; pokušaš što više izdržati, da bi ono stvorilo neku vrstu otpornosti na neke stvari i odlučuješ se za alternativu tek kada dođe do toga da se ono jadno previše muči, a supruga i ti ste pred slom živaca, zaputim se ja u apoteku da vidim ima li šta što bi pomoglo sa tom prvom zuboboljom. Za stomak smo već nabavili sve što postoji u ponudi, ali pošto je moje djete specifično, ništa ne pomaže u tolikoj mjeri. Tek izbaci po koji podmukli prdež i nastavlja sa drekom. Elem, nazad na apoteku. Iznese ona dobra apotekarka kofu nekih kapi i mazalica. Pita ona “šta ćete?”. Ja se izgubio. Ne znam ni u šta sve gledam a kamoli da znam šta mi treba. Ajde kontam da je sigurna varijanta tražiti nešto što se najviše prodaje, valjda je to i najbolje. “Imamo ovu kremicu, svi je hvale.”. Daj 6 komada za ne daj Bože!

Trk kući, obaraj djete na leđa, drži usta i trljaj. E sad, komplikacija koja nastaje u tom momentu jeste držati onako mala usta otvorena dovoljno dugo da namažeš ono čudo od gela. Sledeće je potrefiti mjesto gdje boli. Kažu napipaćeš gdje je tvrdo tu zub izbija. Aman kost je to, vilica, tvrdo gdje god pipnem. Oće ovo malo i ljuto i da ugrize, jest nema čime al makar prst učepi onako svojski. Nije svejedno posle ponovo prst gurnuti unutra. Onda onaj gel providan a topiv. Samo što ga stavim na prst pa krenem da mažem on sleti, rastopi se i sklizne sa prsta. Muko moja! Probaj jednom, dvaput, triput. Već živci rade. Nema šanse da mu mogui i prići. Ženu uhvatio smijeh na moju muku pa ne može malome usta da drži otvorena, oće da se upiša od smjeha. Smije se mom jadu i ovaj mali, konta da se igramo. Ja prstom on usta zatvori, ja opet prstom on jezikom polize ono malo kreme što ostade na prstu. E sad već kuva u meni.

Pauza. Ode žena do WC-a ne može više da izdrži, odo i ja po cigaru i da osmislim novi pristup. Palim jednu, drugu, treću, pola sata kasnije poče on da se dere onako svojski. E reko neka, neka se malo dere, možda se izmori. Prilazim gledam u njega, usta ko bunar, zinuo dere se, a balav do pojasa. Reko “ženo pazi sad!” U tom momentu inspiracije sunem onu kremu na dva prsta i dok se momčina drala namažem mu komplet desni i dole i gore! Kao moler kad nabacuje malter. Bolje i malo više da bolje djeluje, kad već imam šansu, nego probno pomalo pa da se kroz pola sata patim opet. “Eto ga na, sad se deri do mile volje”. Sjedimo čekamo da djeluje, njemu neobično, mrlja nešto ustima konta “Šta li je ovo?”. Da zlo bude veće, ni ja ni žena nismo prvo testirali taj gel. Čisto da znamo šta da očekujemo. Gledamo se i ono ko u crtanom pruza ona prst i ja svoj i djelimo ono što je ostalo u tubi onako bratski – po pola. Slatko, mentol, kao neka lošija žvakaća guma. Osvježava lijepo al za sad nikakve vajde. Ajde djelovaće čekaćemo još malo. Kroz 10 min. poče gel da djeluje, balavi mali otrnuo, balavimo nas dvoje, otrnuli. Onaj gel mu dođe ko neka mini anestezija, valjda da malo rashladi desni i da ne boli toliko.

Nakon što smo za deset minuta spucali prvu tubu koja je trebalo da potraje bar sedam dana, stvari se malo smirile. Ima nekog efekta, preživićemo (a boga mi i on će). Kako to kod nas inače biva, roditelji se kod ovih stvari pretvore u prave švercere. Za svaku boljku kod djeteta ima naravno nešto što će mu pomoći, ali je to nešto kod nas uvjek slabo, ne valja, ili previše skupo. Tu uskaču prijatelji i rodbina. Svako ima nekog “dilera” za te stvari. Ovaj može nabaviti direkt iz Njemačke, kod drugog stric dolazi iz švice pa će ponjeti njihovu, ta je top nema bolje. Sad da ne uvrijediš nikog pretvoriš djete u labaratorijskog pacova, pa poručiš iz pola evrope proizvode da proba pa ćemo vidjeti šta bolje odgovara. Šta smo mu sve utrljavali i sipali daj Bože da ne dobije vampirske zube, i da ne počne stomak da mu vari akumulatorskom kiselinom. Jbg, šta da vam kažem, kad si u problemu i frci sve prolazi samo da mu (vam) bude lakše. Da se ne lažemo, za pola tih stvari se i odlučujemo samo da se odmorimo, i mi a i klinci. Svi mi možemo trpiti ali samo do određene granice. Alkohol (nama odraslim naravno) pomaže do određene granice. Drogirao se nisam ni do sad, sad sam već “mator” da počinjem, tako da “APOTEKARKO, SESTRO MILA POMAŽI!!!”.

Do sledećeg pisanja.

Vaš,

Tata Medvjed!