Ostade vama Tata Medvjed dužan tekst u petak. Oprostite mi na tome! Dan lud, vrijeme još luđe, ja apsolutno bez volje za životom a kamoli za pisanjem. Kao da sam morao kopati a ne lupati po tastaturi, ali eto nije mi se dalo u svakom slučaju!

Elem, nastavljamo dalje. Ovo će biti završni tekst u onom predporođajnom periodu i po svemu mislim da je ovaj događaj i najstresniji. Da, danas vam pričam o svom iskustvu sa danom porođaja, tačnije o svemu što je predhodilo tom momentu porođaja. Kao što ste već navikli kod vašeg Tate Medvjeda ništa nije bilo normalno pa ni ovaj Dan D. Na šta to tačno mislim?

Pa mislim prvo na to što kod mene nije bio Dan D, nego Dan 1 pa se ispostavilo da nije D, pa Dan 2 pa se opet ispostavilo da nije D, pa na koncu Dan 3 koji se na kraju ispostavilo da jeste D. Katastrofa. Šta se tačno tu izdešavalo pa je nastala ovakva zezancija…..? E pa sd ću da vam kažem.

Svaki tata je ponekad morao (neki su i htjeli) da pogleda poneki ljubić (romantični film u žargonu). Ovi koji su morali imali su razloge zašto moraju – žena ne da daljinski, napravio si s*anje prethodni dan pa izgubio privilegije gledanja TV-a (plus ko zna šta još), ili smo jednostavno htjeli malo nježnosti pa je ovo bila trauma koju smo makar do pola morali da preživimo. Da, makar na pola, jer taman na pola filma se desi neka fina ljubavna/romantična scena, koju ako je Tata pametan iskoristi, napravi akciju u pravom momentu, zgužva postelju i posle je miran može da gleda u telefon ili nešto drugo dok se film ne završi. Zašto spominjem film i to još ni više ni manje nego ljubić. Pa u tim filmovima se vazda dvoje vole, ganjaju, pa se uganjaju, pa zatrudne i čekaju onaj magični dan kada će doći njihov smotuljak sreće. E, u tim filmovima Dan D stvarno traje dan, supruga obično u autu ili restoranu počne da doživljava kontrakcije, pa ubrzo zatim puca vodenjak, tata se sapliće negdje u blizini, kliza se po plodovoj vodi kao na klizalištu, pa sumanuto traži svoju glavu po kući/restoranu zajedno sa ključevima od auta kako bi jadnu suprugu doveo u bolnicu na porođaj. Nakon 20 min filma on onakav izbezumljen, nakon što je ukopao rupu u čekaonici od hodanja gore dole, dobija vijest da je postao otac i da je sve u redu. Kroz jos 15 min idu kući, supruga je kao leptirić, već sutradan pravi doručak za čitavu kuću i sve je kao iz bajke.

E sad, ja se sjećam da sam i ja gledao te klete filmove i da sam u tim momentima mislio kako su ove (obično američke) Tate totalna katastrofa i da oni ljudi nisu sposobni za funkcionisanje pod pritiskom. Samo komplet idiot bi mogao da nosi ključeve od auta u džepu i da provede 10 min tražeći ih po kući, dvorištu, u komšijinom poštanskom sandučetižu i šta ti ja znam. Kontam ja da nema šanse da smo i mi takvi i da se nama može išta slično desiti. Mi smo bolan nacija koja je svašta preživila, kažu potičemo od nekih zeznutih plemena, naš DNK je strukturisan tako da mi nervozu i stres jedemo za doručak, a kenj*mo rješenja u sekundi. Ma ja! Kako da ne!

Na sopstvenom primjeru, ne da sam sam sebe pobio i pljunuo u usta nego sam dokazao da možemo biti i gori. Po čemu gori? Pa osim traženja gaća, čarapa, ključeva, ormara, došao sam do toga da izletim iz stana ali bez žene. Malo je falilo i da krenem. Samo dokle bi dogurao? Valjda se ja jadan natovario kojekakvim stvarima, što njenih što mojih, reko da i mene ne ostave tamo. U kakvom sam psihičkom stanju bio, neuropsihijatrija mi je bila vrlo blizu. Dva dana prije termina, već se mi polako spremamo za ono što se treba dogoditi, spremaju se neke stvari, kupuje se šta nije uzeto. Ponesi svega za svaki slučaj, kakvo nam je zdravstvo moraćemo i svog doktora još malo voditi sa sobom kad tamo krenemo al ajd…. Spakovala je žena koferče kao da će na plažu, a ne na porod, pa ceger, pa ruksak, aman ženo dokle?! Sve to uredno stoji pored kreveta u spavaćoj, ćuti i čeka momenat. Ja već ne spavam nekoliko dana. Bio sam kuražan na 20-ak dana do termina, sve laganica nema žurbe, sve “polako ba ima još do toga”, a na 3 dana do poroda ne spavam nikako. Tj spavam ja, ipak sam spavalica, ali mi je san tanji nego u divljeg zeca. Katastrofa.

Još smo na trećem danu do termina, oboje kući, nedelja je bila čini mi se. “Joj nešto žiga” kao kontrakcije su ali nije sigurna jel’ to to. Ajde strpi se, čekaj možda lažna uzbuna. Ja već tog momenta ulazim u mod američkog tate i počinjem da se vrtim u krug. Sad sam gori ja sa pitanjima “Jesi dobro?”, “Kako si?”, “Boli li te šta?” na svaki 3 sekunde, naizmjenično. Izludih ja i samoga sebe, al se brinem jbg. Čekasmo mi do sledećeg malo jačeg bola, ništa od onog filmskog vriska i pucanja vodenjaka, ali boli, cima, nešto se dešava. Ajmo mi oko moje do bolnice da vidimo šta je i kako, možda šta bude usput u autu kao i kod Amera. Spakuj se panično, snosi one kofere, ruksake, cegere, (doktora nismo nosili), još nekih sitnih kesa i toj zadnjoj turi ostadoh ja u autu, ključ u bravu, kontakt, palim, okrenem se da pitam kako se sad osjeća – nema nikog. U sunce ti žarko! Gasi auto i trči gore po nju! “Pa gdje si bolan do sad auto nam ispred zgrade?!”, Da se izvadim i ne ispadnem debil, reko “Ma znaš da nam brava šteka jedva auto otvorih.”

Sjeda ona, sjedam ja, kako Bog zapovjeda, i polazak. Zaključak koji je proistakao iz te polusatne vožnje do bolnice, koja je udaljena 2.5 km od stana, jeste da sam ja gori vozač kada sam u panici nego kada sam mortus pijan. Maksimalna prosječna brzina tokom tog putovanja je bila 15 km/h. Da sam je gurao u kolicima iz tržnog centra brže bi stigli svega mi. Ona se iznervirala, koja inače nema većih zamjerki na moju vožnju, niti voli mnogo da se petlja u to. Toliko je zlo bilo. Vozi lola i ćuti, iza mene kolona a ispred nikog kilometrima. Znači kolaps u centru zbog mene. Trube svi a ja nervozan i još bi se mlatio sa svakim ko svirne! “Šta sviraš majmune jedan, trudnu ženu vozim!!!” Kao da sam ja jedini to radio i kao da sam prvi. Znam glupan, al jbg panika čuda čini. Još da zlo bude veće panika i adrenalin u kombinaciji, pa si prestrašen kao zec, a svako malo bi, kao medvjed, poderao svakog ko te krivo pogleda. Gore nego žena u PMS-u.

Dođeš do bolnice, ostaviš je sve po propisima i čekaj. Čekaš sat, dva, tri, ništa! Zovi jednom, drugi put, treći, ništa. Nakon toga javi se ona nekad, ja reko gotovo, čekam da šta zakmeči na slušalici, a ova moja mrtva ladna “E miko ajd dovezi auto ispred, ćorak. Ništa danas, idemo kući!” Šta bona reče? “Kakva kuća dal’ si ti normalna, dal’ je taj tvoj doktor normalan?”. Čuj kući, a taman se psihički spremio da se šlogiram. Jbg. Vozi nazad.

Dan 2 – opet manje više ista procedura i manje više preslikan dan. Ovog puta radni dan, ja na poslu, pa svako malo trči do nje obiđi, vidi kako je, vidi treba li šta, pa kad je malo više zabolilo pakuj sve opet u auto, (NE ZABORAVI JE OPET DEBILU!) pa opet nazad u bolnicu. Opet čekaj čupaj kosu, pali 159-tu cigaru, pa se vrati na posao pa tamo čekaj. Katastrofa. Kroz 4-5 sati opet ona zove, ja ushićen ruka mi se trese, javljam se a ona se smije. “Ćorak miko opet, ajd dođi po mene!”. “Aman sunce vam vaše poljubim, jeste li i ti i doktor riješili da me ubijete prije nego se to dijete rodi?”. “Ajd što se ti smiješ i zezaš, da mi je doktora vidjeti da li se i on smije pa da vas oboje gađam čime da živce smirim.” Vidim ja da se tom djetetu ne izlazi i vidim ja da ću na kakvim tabletama završiti ali ajde, šta sad?! Pali kola, idi po nju pa nazad kući.

Dan 3 – ovog puta više trzavica i bolova je bilo u noći, a ujutro kad sam krenuo na posao ostavim i nju u bolnici. Apsolutno miran i smiren kao da se ništa ne događa, kao da na kontrolu ide. Nema više ni straha ni adrenalina, nema ushićenja, ispucali su to na ona prethodna dva dana. Ne mogu više umoran sam, a kontam da će i danas biti ćorak. Sjedim na poslu (čitaj kunjam), slabo posla ima pa odmaram i čekam kad će me nazvati da dođem po nju. Tačno kontam da ako se odvali smijati opet na telefon reću joj ako joj je do zajebancije neka šeta do kuće možda malog potjera tako da izađe. Negdje oko 4 ili pola 5 popodne, slagaću vam, zvoni telefon. Ona zove. Reko sad ću se javiti i ja prvi početi sa “Jel opet ćorak?!” Jest vraga! Sitni, već sad izmoren glas se javlja i kroz suze govori “Čestitam ti tata. Živ i zdrav sin!” Evo i sad mi se grlo steglo kao i tad, slabo šta prozborih osim “Hvala ti i volim te!”

Do sledećeg čitanja.

Vaš,

Tata Medvjed.