E da, 40 dana apsolutne promjene u životu. Ali ajde da ne kukam samo, jer nije samo tatama najgore. Realno i ne može biti. U tih 40 dana svašta se izdešava. Od kojekakvih strahova, lijepih momenata, prvi osjećaj pravog ponosa, do one prve famozne svađe sa boljom polovicom.

U tom periodu svi smo nekako na iglama, isčekuješ nešto a nemaš pojma šta, svojski se trudiš da održiš u životu novi život koji si dobio, gledaš da sve uradiš po propisima i da slučajno ne dođeš u situaciju da ti familija kaže “Pa bolan kao ste to i to mogli!” ili “Otkud vam ideja da je to normalno?!”. Realno gledano rijetko kad ćete dobiti pohvalu, uvjek postoji mogućnost da nešto ne uradite baš kako treba ili onako kako su to babe/nene radile prije 150 godina i naravno “vidi nas kakvi smo ispali ništa nam ne fali!”

Pritisak familije, uže ali i šire, u momentima je neizdrživ i ako podlegneš pritisku dešava se razdor u kući. Kako to nama balkancima priliči sve znamo bolje od doktora i pedijatara, svi smo rasli u kupusu i na livadi u travi dok su nam među guzama puzali mravi i vidi kako smo super ispali. Nema tog doktora koji može da ti kaže šta je tvom djetetu, do tvoje babe ili prababe, ako ste baš tolike sreće, jer ona je svojima davala kojekakve trave, puštala da neke stvari prođu same od sebe i liječila sunčevim zracima na divnom ljetnjem danu uz povjetarac blagog sjeverozapadnog smijera. Ma ajte molim vas!

Da ne bi odlutao od početka priče, vratimo se tom familijarnom pritisku i uplitanju u vaš odgoj. Neću da kažem da su svi roditelji isti i da će svi vršiti pritisak na vas, ali ako stanete malo pa analizirate šta i kako vam govore skontaćete da ima lukavih roditelja. Kao “nećemo se mi djeco petljati u to, radite kako vam kažu ljekari i kako mislite, ALI, de poslušaj pa probaj šta te košta….” i slične baljezgarije. Naravno nemojte biti ni totalno isključivi prema njima. Iskustvo je skupa škola, a ko ga ima ne pretek nego roditelji. Moj savjet je da naučite da balansirate kao cirkusant na žici vezanoj za dva stuba 30 m iznad tla i kao da vam život od toga zavisi, jer će u trenutcima tako i izgledati.

Balans između porodica je nešto što morate savladati i prije rođenja prvog djeteta. Ako to ne uspijete crno vam se piše. Neće se ni vaša ni njena familija ljutiti na vas, taman posla. Za taj dio je zaslužna vaša bolja polovina, sada već MAMA. E ovde kreće prva svađa u onih 40 dana kad smo svi pred blagim slomom živaca. Ako popustiš svojoj familiji i prihvatis savjet, “a što to tvoji znaju bolje?!”, ako popusti ona svojima “A jeli ženo?! Eto neka moji ne znaju, a tvoji su sad odjednom doktori neonatalogije šaptači beba”. E ako ste dovde stigli onda sigurno znate da sleduje odbrana.

Da, odbrana. Kad skontaš ovo ti dođe kao utakmica dva najveća fudbalska rivala. Nema šanse da oba budu zadovoljna u isto vrijeme u bilo kom momentu i nema šanse da neće doći do fajta između navijača makar na polovini utakmice. Ako dođe do prekida utakmice, e onda si drug zabrazdio duboko. Odbrana u ovoj utakmici se svodi na to da ti navlačiš vodu na svoju vodenicu, a ona na svoju – logično. Ono što nije logično jeste da ni jedno ni drugo nemate konkretan razlog zašto to radite, ali jbg, pripadnost porodici je nešto što ne zahtjeva logiku. Nek su i najgori i neka nisu u pravu nikako, moji su i ja stojim iza njih – sve dok ne zveknete glavom od zid. E ovde treba da se skontate i da počnete da balansirate, i vi i vaša bolja polovina. Balans između života i smrti, između prednosti i nedostataka, ljubavi i mržnje, slanog i slatkog – čitav život je balans.

Treba biti dovoljno pametan pa usvojiti i sa jedne i sa druge strane koliko možeš progutati a da ne praviš nemir u domu. Treba znati u kom momentu predati utakmicu radi višeg cilja a da te tvoji navijači ne zatuku na izlazu sa terena. U mom slučaju, sreća je pa o nekim stvarima nisam mnogo razmišljao i nisam se uplitao. Još jedna čar zvanja TATA. Bitno ti je da je dijete sito, da napreduje i da na kontroli čuješ kako je sve OK, a to da li treba da nosi švedski povez, jer ste ti ili tvoja supruga u tom periodu nosili da ne bi imao problema, je već nešto čime se muško ne zamara.

Krenu tako te sitnice od tog nesretnog švedskog poveza, preko prvog kupanja, pa do prvog oblačenja i šta ti ja znam. Mi tate oko toga ne brinemo puno. Doduše ispravka, ja kao tata nisam o tome brinuo. Jest da je dijete sa onim švedskim povezom prvih nekoliko dana izgledao da ima dupe kao Kim Kardašijan ali bože moj ako je korisno neka izgleda malo i glupo. Sva sreća pa moja žena izgleda povukla malo i tog “muškog” razmišljanja pa smo nakon nekoliko dana zaključili da je to bezveze (uz potvrdu od doktora naravno da nema potrebe – nismo toliko neodgovorni) i da nema potrebe da se koristi taj nesretni povez kad dijete ima pelene koje redovno puni u enormnim količinama i da pelene odrađuju više nego odličan posao kontrole kukova.

Sledeće na meti u prvih 40 dana je kupanje bebe. Pored prvog presvlačenja koje je samo za sebe stresno (za OCA) dolazite u situaciju kada novorođenče treba da spustite u vodu. E sad volio bi da vidim oca koji će reći da ta situacija nije bila stresna i da je to nešto sa čim ne treba da se zamaraš. Ako si baksuz kao ja, pa ti djetetu nije otpao pupak jos u pordilištu prvo kupanje svodi se na to da prokuvaš vodu i da dijete okupaš u – pazi ovo KAMILICI. Kao novi roditelj kojeg je mrzilo da prije stizanja prinove uzme i pročita makar nešto kako ne bi bio komplet debil, bilo je nepojmljivo da se dijete kupa u čaju. Čuj “skuvaj vodu stavi kamilicu i dođi da mi pomogneš oko djeteta”. Tata na aparatu. “Šta kažeš bona? Da nije topla voda samo, šta će ti čaj!? Boli li te grlo? Boli li njega šta!?”. “Aman ne pitaj glupostu uradi šta sam rekla i dođi da pomogneš!”. Ajd sad kukavče daj tu ljekovitu kamilicu i idi da vidiš koji te đavo sad čeka. Ja u sobu dijete golo koprca se na krevetu od mila što smo ga pustili iz pelena i one silne odjeće, a tebi suze na oči, jer izgleda još manje i sitnije nego kad je obučen. Pa se pitaš “Ljudi moji dal’ je ovo normalno?”. Kao da sam mače dobio!

Proces kupanja.

Pošto nisam mogao da vjerujem da će se dijete kupati u čaju naravno da nisam vodio računa dal je čaj vruć ili ne. Žena sa smotuljkom gaze oko prstiju umace u vreo čaj i proklinje dan kad je odlučila da se uda i rodi, al s obzirom da je već u bolovima od porođaja, huja je brzo prolazi. “Idi ohladi ovo dok te nisam gađala šerpicom! Oćeš dijete da ošuriš!?” Uradi šta ti zapovjeđeno; pokušaj broj dva! Nakvasi gazu kreni od glave ka dole. Malo pokvasi kosu; “Koju kosu ima dvije-tri dlake veće i ostalo je paperije koje se čisti kad puhneš”, al ajd uradiš opet radi mira u kući. Očisti oko vrata ali što nježnije da ga ne polomiš (tresu se ruke ponovo), sad lice i nosić bez pritiskanja, “Nemoj ga Međede u oko ubost’!”, sad tijelo. Uh, tu malo odahneš! Veća površina bez nekih opasnosti dok ne dođeš do pupka koji samo što nije otpao, al nije jbg. Tu je da zeza i komplikuje, da igraš oko njega kao u kolu na vašaru – malo lijevo, malo desno – “PAZI CURI KA PUPKU!!! Posuši brzo znaš da se ne smije kvasiti!”. “Pa koja je onda je*ena poenta u kupanju djeteta od 5 dana koje ne smrdi, ne znoji se i ne može je*eno da se isprlja!” (u nedostatku adekvatnog objašnjenja i logike iza nekog djela Tata Medvjed počne da se nervira i psuje). Odgovor koji slijedi je napravljen da ili udaris glavom u zid ili da sam sebi kažeš “pa da u pravu je jesam moron!”. “Zato što treba!”

Završiš kupanje, posušiš dijete, namažeš kojekakvim kremama da miriše još više nego prije – Zato što treba! Da se tate pitaju djeca se ne bi kupala nikako do 6 mjeseci života. Da se razumijemo pranje guze nakon nužde i redovno čišćenje oko vrata i usta za djecu koja doje i bljuckaju treba da se radi, naravno, da se spriječe osipi, ali pranje tjela, a pogotovo glave treba zakonom zabraniti. Nikakav Kosili, Johnson & Johnson niti bilo kakav drugi higijenski preparat može parirati prirodnom mirisu novorođenčeta. Teško se i može opisati, valjda se i razlikuje od djeteta do djeteta, ali koliko sreće i mira taj miris daje nije realno. Znao sam ležati dok spava, pribiti svoj nos uz vrh njegove glave i samo udisati duboko. S obzirom da je imao dvije ili tri malo duže dlake koje su stizale do mog nosa na dubok udisaj, u kratkom periodu sam zarađivao napade kijavice, a on ostao sa frizurom sličnom indijskom šatoru – špic od tri motke povezane u vrhu.

Oblačenje je uvjek bilo lagano, bez neke pompe i natezanja (sva sreća). Supruga je ta koja vodi računa o njegovom stajlingu, hvala Bogu na nebesima, jer i Tata Medvjed ima sumnjiv ukus koji se svodi na široke trenerke i još šire majice non stop radi komforta (a i radi toga što sam međed). Gdje mamin sin prvenac da izgleda kao klošar kojeg je ona upoznala, pa nije ni skontala, po opet nekad kasnije upoznala ponovo, pala na njega i na kraju mu rodila dijete. Ne biva to, ne. Ima da nosi pantolice i košuljice kad god bude moguće da izgleda kao mali gospodin kako mu dolikuje. Meni svejedno, nek mu nije hladno i bitno je bilo da nema ništa u “ženskastim” bojama, jer Bože moj beba od par dana pa nadalje ne smije da ima nijednu sumnjivu boju. To je muškarac par excellence i samo što nije počeo koke da ganja. Ali eto balkanski Tata Međed ima u glavi neku sliku kako to treba da izglead i tu nema odstupanja, crta je povučena. Ne dao Bog kome da pomisli na kakvu mašnu ili slično, krv će pasti. Sreća pa je ćelav bio do skoro prve godine pa je nije imao na šta ni staviti.

Do sledećeg teksta i muke.

Vaš,

Tata Medvjed